Zabrana uhođenja

Nakon završenog školskog dana Bekir odlazi do laboratorije. Husejn i Ahmed prate ga niz hodnik i sašaptavaju se. Ahmed kaže: „Da Bekir nešto nije zaboravio u laboratoriji, pa odlazi u nju?!“ Husejn odgovrno tvrdi: „Ne, nije! Mi već dvije sedmice ne posjećujemo laboratoriju, kako da zaboravi nešto u njoj?! Ne odlazi on zbog toga!“ Ahmed začuđeno gleda u Husejna i pita ga: „Šta ciljaš svojim riječima? Misliš da ...“ Husejn jedva dočeka: „Sigurno! Ubijeđen sam da Bekir krade laboratorijski pribor! Tišina! Tišina! Izlazi.“ Bekir izlazi iz laboratorije, a Husejn i Ahmed skriveni iza plakara prate ga. „Izgleda da si u pravu Husejne! Sada mu je torba punija!“ - prošaputa Ahmed. Husejn, radostan što ga je Ahmed podržao, dodaje: „Vidi ga kako žuri da ga niko ne vidi! Hajde požuri da saznamo šta je to ukrao od pribora.“ 

Bekir odlazi kući, a Husejn i Ahmed ga prate u stopu. Bekir ulazi u kuću. Husejn i Ahmed privlače se do prozora i pokušavaju da ponešto vide kroz prozor. Ahmed se još uvijek pribojava. Kao da nije siguran je li dobro ono što rade. Husejn ga bodri tvrdeći da oni na ovakav način pomažu školi. Hvataju kradljivca koji krade vrijedne stvari iz školske laboratorije. Nakon što se uvjeravaju da ništa ne mogu vidjeti kroz prozor, Husejn predlaže: „Hajde Ahmede! Idemo na vrata! Reći ćemo da smo došli u posjetu Bekiru jer ga nismo vidjeli pred kraj časa, da mu se nešto nije dogodilo, pa, dok budemo u kući pokušat ćemo da saznamo šta se nalazi u Bekirovoj torbi!“ Zvone na vratima. Bekir im otvara vrata i prijatno se iznenađuje. Ahmed naziva selam: „Es-selamu alejkum ve rahmetullahi ve berekatuhu!“ „Ve alejkumu selam ve rahmetullahi ve berekatuhu“ - odgovara Bekir. „Nismo te vidjeli nakon zadnjeg školskog časa, pa smo došli da vidimo je li sve uredu s tobom!“ - brine se Husejn. „Bujrum! Uđite! Dobro došli!“ - doda Bekir i širom otvori vrata. Husejn i Ahmed ulazeći u kuću šaraju pogledom po kući. Ubrzo primjećuju Bekirovu torbu. Upravo je pord njegove fotelje. I oni se smještaju blizu nje. Bekir im pojasni svoju žurbu pa reče: „Babo je tražio od mene da mu ispunim jednu potrebu, pa sam zbog toga žurio poslije škole. No, pustimo sada to. Šta želite da popijete?“ „Popićemo čaj, ako može!“ - odgovoriše uglas. „Bekire! Bekire!“ - začu se glas Bekirovog babe. Tražio je da brzo dođe do njega. Bekir se odaziva blagim glasom: „Da, babuka, dolazim odmah.“ Ustaje Bekir i odlazi, ali ... i torbu uzima i nosi sa sobom. Propade zlatna prilika da zavire u Bekirovu torbu. Međutim, šejtan ne miruje. Nagovara Husejna i Ahmeda da odu do vrata sobe i prisluškuju razgovor između Bekira i njegovog babe. To i čine. Ustaju, odlaze do vrata i pokušavaju da nešto razumiju iz Bekirova razgovora s njegovim babom. Ahmed se žali da ništa ne čuje. Husejn ga ušutkava: „Kako možeš čuti kad i sam pričaš?!“ U tom času Bekir otvara vrata. Svi se iznenađuju. „Šta to radite?!“ - Bekir povika. „Ništa! Ništa!“ - uzmuca se Husejn. „Jeste li to nas hodili?!“ - povika Bekirov babo. „Zar ne znate da je Uzvišeni Allah zabranio uhođenje?!“ - upita ih Bekir. „Htjeli smo samo da saznamo šta si to uzeo danas iz školske laboratorije?“ - otvori se Ahmed. „zar nije laboratorijski pribor svih nas?! Zašto si ga uzeo sebi?“ - dodade Husejn. „Šta? Zar mislite da sam krao laboratorijski pribor?!“ - začuđeno upita Bekir. „Da!“ - dobaci Ahmed - „Kada si ušao u laboratoriju, torba ti je bila prazna, a kada si izašao iz nje, torba ti

je izgledala punija.“ „Da, djeco“ - dodade Bekirov babo smiješeći se - „Bekir je ušao da uzme svoj prljavi mantil kako bi mu ga majka oprala, da se ne stidi pred svojim drugovima.“ „Loše li ste pomislili o meni!“ - konstatova Bekir - „I još ste me uhodili!“ „To uhođenje je bilo pohvalno jer smo stvarno mislili da kradeš laboratorijski pribor!“ - reče Husejn. „Nema pohvalnog uhođenja, kada je u pitanju brat musliman. Loše ste mislili o meni, još me i uhodili! Činili ste ono što je haram - strogo zabranjeno!“ - još jednom ubjedljivo konstatova Bekir. „Haram!!!“ - zaprepastiše se Husejn i Ahmed. „Dođite da vam pojasnim ovaj propis.“ - reče Bekirov babo i odvede ih u park ispred kuće. Sjedoše na klupe i Bekirov babo poče da im pojašnjava propis uhođenja: „Da, draga djeco! Allah, subhanehu ve te'ala, kaže u Kur'anu: 'O vjernici! Klonite se mnogih sumnjičenja, doista, neka sumnjičenja su grijeh. I ne uhodite jedni druge ...' Tako da nije dozvoljeno muslimanu da uhodi svoga brata muslimana, tj. da istražuje njegove mahane i ono što mu je Uzvišeni Allah učinio skrivenim a tiče se njegovog brata muslimana.“ Bekir dodaje: „A Allahov Poslanik, sallallahu 'alejhi ve sellem, je rekao: 'I ne uhodite jedni druge! Ne mrzite jedni druge! Ne okrećite se jedni od drugih! Već - o Allahovi robovi-budite braća.'“ Bekirov babo pojašnjava ajet, pa kaže: „Allah, subhanehu ve te'ala, je spomenuo zajedno loše mišljenje i uhođenje, jer uhođenje uglavnom prati loše mišljenje!“ Husejn konstatuje: „Znači na nama je da se zadovoljimo samo onim što vidimo kod brata muslimana, i da ga ne uhodimo i da ne ispitujemo?!“ „Da!“ - potvrdno odgovara Bekirov babo, a zatim kaže: „Allahov Poslanik, sallallahu 'alejhi ve sellem, je rekao jedne prilike upozoravajući na praćenje i uhođenje tuđih sramota i tajni: 'O skupino muslimana koji ste povjerovali svojim jezicima a u čija srca još nije ušao iman, ne ogovarajte muslimane i ne istražujte njihove mahane, jer, doista, onaj koji bude istraživao sramote svoga brata, Allah će istraživati njegove sramote sve dok ga ne osramoti u njegovoj kući!'“ Shvativši da su pogriješili, Husejn i Ahmed zatražiše halala od Bekira: „Oprosti nam Bekire, prvo što smo imali loše mišljenje o tebi, a drugo što smo te uhodili!“ „Ja vam halalim a molim i Svevišnjeg Allaha da vam i On oprosti!“ „Obećavamo ti da nikada više nećemo istraživati tvoje tajne!“ - reče Husejn, a Bekirov babo još jednom ukaza da se tako postupa prema svim muslimanima, pa reče: „Niti njegove tajne, niti tajne ostalih muslimana!“